I'm with the band

Otvorila sam oči. Ispred sebe vidim njega kako leži na krevetu, onako, gotovo gol. Polako sakupljam stvari, oblačim njegovu majicu, uzimam blatnjave tenisice i onu ogromnu torbu od lažne kože. Otvaram vrata. Idioti, nikad ne zaključavaju svoje sobe. Izlazim van, naručujem kavu. Nisu mi ju naplatili. Razmišljam o tome svemu. Da ih probudim? Ne, ispast ću bezobrazna, zasigurno. A to ne želim. Da jednostavno odem? Srce mi to nije dopuštalo. Napokon, odlučujem. Napisat ću poruku. Jednostavnu poruku. Da znaju da je sve OK. Vraćam se u sobu, zaobilazim odjeću na podu, pazeći pritom da ne napravim nikakav glasan pokret. Ostavljam poruku na stolu i izlazim.
Onako raščupana, dolazim kući. Ležim u svojoj sobi. Palim TV i pokušavam se skoncentrirati na TV program. Naravno da mi ne polazi za rukom. Ležim. Ležim cijeli dan. Od jedanaest ujutro do jedanaest navečer, kada sam napokon našla razlog da mogu zaspati, i pošteno odspavati neko vrijeme. U tom razdoblju, ljudi ulaze u sobu. Pozdravljaju me, pokušavaju se ponašati kao da su mi mama ili tata, drugi se sprdaju sa mnom. Promatraju me kao da sam psihijatrijski slučaj. Navikla sam na to.